Распоред Богослужења за Недељу 8. по Духовима:
Литургија недељом је у редовно време у 9 ујутру.
О. Александар ће бити на годишњем одмору од 6. до 30. јула. Литургија недељом ће бити у 9 ујутру. Суботом неће бити вечерње у овом периоду. Оца Александра можете добити на 781-771-2030 или пишите на
fatheraco@stsavaboston.org.
Schedule of Services for 8th Sunday after Pentecost:
Every Sunday Liturgy is served at 9 am.
Fr. Aleksandar will be away on vacation from July 6th to July 30th. Liturgy on Sundays will be at regular time at 9 a.m. with substitute priests. No Vespers on Saturdays during this period. You can reach Fr. Aleksandar at 781-771-2030 or via email
fatheraco@stsavaboston.org
.
|
|
Click on poster for more info.
|
|
“(И изашавши) Исус виде многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овде је пусто место, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они рекоше му: Немамо овде до само пет хлебова и две рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави; па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ.” (Мт.14,14-22);
Господ Исус Христос је дошао у овај свет, браћо и сестре, да нама људима дарује небо, Царство небеско, да нам дарује вечни бесмртни живот, и да нам покаже да је душа наша највећа вредност у овоме свету. Све бриге наше око тела на крају воде гробљу и распадању. Зато Господ објављује да је душа скупоценија од свих светова, и да више вреди него сва сунца, и сам свет сунчани, и све галаксије. Он је тај који у виновој лози претвара воду у вино, који воду претвара у крв у свом Телу. Он је тај који храну претвара у нашу мисао, у наше осећање и који оживотворава све и свему даје мисао и смисао. Зато требамо сав живот наш упутити Господу Христу, који је дошао у овај свет и постао човек.
Зато у овоземаљском пролазном животу треба да се научимо вечноме животу. А једина школа у којој се можемо научити како да задобијемо вечни живот јесте Црква Божја, коју је основао сам Господ Христос и дао нам у њој Свете Тајне и свете врлине. Тако смо сви позвани да будемо чудотворци, да душом која је од Бога, која је од Неба, помоћу вере у Христа стекнемо себи Вечно Царство и живот вечни у том Царству. Тај вечни живот ми хришћани стичемо сваки дан, приметно и неприметно, видљиво и невидљиво. Кроз свако: Господе помилуј, ми згрћемо у душу своју вечни живот. Чинећи милостињу Христа ради ми такође невидљиве Божанске силе сводимо у душу своју, испуњујемо себе Божанским силама. Укратко, чинећи ма које јеванђелско дело, извршујући ма коју јеванђелску заповест, ми низводимо у душу своју Божанске силе Христове. На тај начин ми прогонимо из себе све што је грешно, све што је смртно, све што је демонско и зацарујемо у својој души Царство Божје и живот вечни.
Када се споји са бесмртним Богом душа и сама постаје бесмртна и тада сви греси бивају побеђени и искорењени из ње. На место греха Господ низводи љубав своју те душа оживљава из мртвих, односно човек побеђује смрт и улази у живот вечни, у заједницу са вечним Богом, постаје – по речима Светих Отаца – бог по благодати.
Да бисмо ово постигли ми морамо рашчистити свако зло што је у нама, сваки грех, морамо узети крст свој. То боли, много боли, боли и дању и ноћу. Али кад то учинимо, небеска помоћ силази на нас, на нашу душу, и ми онда лако побеђујемо сваку страст и сваку жељу. Када Господ види наш труд и напор, кад види нашу добру вољу да хоћемо да ослободимо себе од својих грехова, он нам тек онда даје помоћ. Док ми сами не почнемо борбу са нашим гресима, пороцима и страстима изостаје помоћ Божја, јер нема наше жеље и чврстог определења за добро. Господ никога не приморава да чини добро, свакоме од нас оставља слободу одлуке, слободу избора. Зато имамо слободну вољу да се сами опредељујемо, да сами изаберемо пут истине, пут врлине у овоме свету. И кад то учинимо, онда Господ даје своју силу и моћ нашој души да иде путем врлине, путем сваког јеванђелског добра.
Присетимо се, браћо и сестре, приче Спаситеља о богаташу и Лазару (Лк.16,19-31). Богаташ гледајући Лазара у ранама како се распада није хајао за њега, већ је живео весело и господски, како се вели у светом Јеванђељу. А кад је дошла смрт, дођоше са њом и анђели Божји и узеше душу убогог Лазара и однесоше у рај, а дођоше и мрачни демони и однесоше душу богаташеву у пакао. И тамо богаташ не виде ништа осим свога зла па моли светог оца Авраама, који у наручју држаше душу Лазареву: “Молим те пак оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће, нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења” (Лк.16,27-28), то јест, да не дођу у овај свет са празном и страшном душом са каквом сам ја дошао. А свети отац Авраам каже: “Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају” (Лк.16,29).
Душа наша кад изађе из овога света носи ону имовину, оно имање које је стекла у овоме свету. Ако смо у души својој гомилали грехе, сласт за слашћу, зло за злом, онда тешко нашој души! На оном свету ћемо вапити као богаташ: “Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену” (Лк.16,24).
Зато се живот на земљи, браћо и сестре, нама даје као школа да се припремимо за живот вечни у ономе свету. Душа нам је дата да знамо Бога, да знамо анђеле Божје, да знамо рај, пакао и ђаволе, и да се определимо слободном вољом куда и на коју страну: да ли у рај или у пакао?
Само је једно на потребу – Царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Спаситељ да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао – Бог, један осећај – љубав, једну тежњу – приближење Богу. Све код Господа Христа је управљено на овај највиши, једини и јединствени циљ, како речи које је изрекао тако и дела која је учинио.
И данашње јеванђеље које сте чули описује једно целисходно и потребно чудо, умножење хлеба у пустињи, у којој је било око десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада људи осим жена и деце).
Апостоли носе у својим рукама пет хлебова и деле окупљеном народу, “И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних”, (Мт.14,20). Више остало него пет хлебова са којима се почело. Заиста, овај чудни учитељ Исус из Назарета небески је човек, небески чудотворац. Ето, подиже очи к небу, благослови пет хлебова и две рибе, и толики свет наједе се и насити. Ваистину, чудо огромно, али сасвим природно.
Зато, нема другог имена под небом, како се вели у Светом Писму, којим се људи могу спасти од смрти, од ђавола, од пакла, нема осим Господа Христа (Дап. 4, 12).
Он нека буде у нашим очима и нашој души, он нека испуњује наше дане, наше ноћи, е да би овај свет, ова чудесна радионица Божја пуна чудотвораца Божјих, помогла свима нама људима да стекнемо живот вечни ради кога нас је Господ и створио.
Да стекнемо Царство небеско кроз Истину вечну и живот вечни и живимо у заједници са Богом и у овоме и у ономе свету.
Богу нашему Тројици једнобитној и нераздељној нека је слава вавек. Амин.
|
|
The Miracle of the Five Loaves and Two Fishes
Matthew 14:14-22
13-14. And when the people had heard thereof, they followed Him on foot out of the cities. And Jesus went forth, and saw a great multitude, and was moved with compassion toward them, and He healed their sick. The multitude show their faith by running to Jesus even as He is departing, for which they receive healing as the reward of faith. Their following on foot and without any provisions are also signs of faith.
15-16. And when it was evening, His disciples came to Him, saying, This is a desert place, and the hour is now late; send the multitude away, that they may go into the villages, and buy food for themselves. But Jesus said unto them, They need not depart; give ye them to eat. The disciples are compassionate and concerned about the multitude, not wanting them to go without food. What, then, does the Saviour do?
Give ye them to eat
, He says, not in ignorance of the extreme poverty of the apostles—far from it. But so that when they had said, "We do not have," He might appear to proceed to work a miracle out of necessity and not from vainglory.
17-19. And they say unto Him, We have here but five loaves, and two fishes. He said, Bring them hither to Me. And He commanded the multitude to recline on the grass, and took the five loaves, and the two fishes, and looking up to heaven, He blessed. "Bring the loaves here to Me. Though it be evening, I Who created the hours am here. Though it be a deserted place, it is I Who giveth food to all flesh." We learn from this that we must spend in hospitality even the little that we have, just as the apostles gave to the crowds the little that they had. As that little was multiplied, so too will your little be multiplied. He bids the multitude to recline on the grass, teaching frugality, so that you also, O reader, may not take your ease on expensive beds and couches. He looks up to heaven and blesses the loaves, as if both to confirm that He is not opposed to God but that He came from the Father and from heaven, and also to teach us to give thanks when we begin a meal and only then to eat.
19-21. And He brake, and gave the loaves to His disciples, and the disciples gave them to the multitude. And they did all eat, and were filled: and they took up of the fragments that remained twelve baskets full. And they that had eaten were about five thousand men, beside women and children. He gives the loaves to the disciples so that they might always retain the miracle in their memory and not have it fade from their minds, although they did in fact immediately forget. There was food left over lest you think that He performed the miracle only in appearance. There were twelve baskets so that Judas too might carry one and thus remembering the miracle not rush headlong into betrayal. And He multiplies both the loaves and the fish to show that He is the Creator of earth and sea, and the Giver of what we eat everyday, and it is multiplied by Him. He performed the miracle in a deserted place lest anyone think that He bought the loaves from a neighboring town and distributed them to the multitude, for it was deserted. This is the explanation of the literal account.
But in its spiritual sense, learn that when Herod, who represents the fleshly and superficial mind of the Jews (for "Herod" means "fleshly" and "skin-like"), cut off the head of John who was the head and chief of the prophets, it showed that Herod rejected those who prophesied of Christ. Whereupon Jesus withdrew to a desert place, to the nations who were desolate without God, and He healed the sick in soul and then He fed them. If He had not forgiven our sins and healed our sicknesses by baptism He could not have nourished us by giving us the immaculate Mysteries, for no one partakes of Holy Communion who has not first been baptized. The five thousand are those who are sick in their five senses and who are healed by the five loaves. Since the five senses were diseased, there are as many poultices as there are wounds. The two fish are the words of the fishermen. The one fish is the Gospel and the other the Epistles. Some have understood the five loaves to signify the Pentateuch of Moses: Genesis, Exodus, Leviticus, Numbers, and Deuteronomy. Twelve baskets were lifted up and carried by the apostles; for whatever we, the multitude, are unable to eat, that is, to understand, the apostles carried and held, that is, they accepted and understood.
Besides women and children.
This means, allegorically, that a Christian man, woman, or child, must not in any way be childish, womanly, or unmanly.
22. And straightway Jesus constrained His disciples to get into a boat, and to go before Him unto the other side, while He sent the multitudes away. By using the word
constrained
, Matthew suggests how inseparable the disciples were from Jesus, for they wanted to be with Him at all times. He sends the multitudes away, not wishing to draw them after Him lest He appear to vaunt in His powers.
|
|
|
|
|
|
|
