Распоред Богослужења зa наредну недељу:
Петак, 21. септембар -
Мала Госпојина
- Литургија у 9 ч
Субота, 22. септембар - Вечерње - 18 ч
Литургија недељом је у редовно време у 9 ујутру.
Schedule of Services for the next week:
Friday, September 21st -
The Nativity of our Most Holy Lady the Theotokos and Ever-Virgin Mary
- Liturgy at 9am
Saturday, September 22nd - Vespers - 6 pm
Every Sunday Liturgy is served at 9 am.
|
|
His Grace Bishop Irinej will join us for SerbFest tonight, Saturday evening, and for Divine Liturgy tomorrow, on Sunday, September 16th at 9am.
Његово Преосвештенство Владика Иринеј ће нам се придружити на СрбФесту вечерас, и на Литургији сутра, у недељу ујутру, 16. септембра у 9 часова.
|
|
Saturday, September 15th - 12 pm to 10 pm
Sunday, September 16th - 11 am to 5 pm
|
|
English below
Драги парохијани,
Још увек можете да се пријавите да волонтирате на СрбФесту, погледајте линк испод!
Сва питања која имате шаљите директно Маји Јанковић на
mvjankovich@yahoo.com
(са назнаком СрбФест питање)
Хвала унапред!
Dear parishioners,
There is still time to sign up to volunteer on SerbFest, check the link below!
All volunteer questions should be directed to Maja Jankovich at
mvjankovich@yahoo.com
(please note "SerbFest question" in the subject line).
Thank you in advance!
|
|
In an effort to make SerbFest accessible to all, the church is offering a limited number of food/beverage tickets to those families currently in challenging financial situations.
Please speak to or contact Father Aleksandar (at 781-771-2030 or fatheraco@stsavaboston.org) for further information regarding this.
|
|
St. Petka Kolo Slava -
October 28th
Annual Fundraiser -
November 17th
|
|
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а мати од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се изње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, - али какву ћерку и каквог унука!
Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађегаплода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте - то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест Светог архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
|
|
The Nativity of our Most Holy Lady the Theotokos and Ever-Virgin Mary
|
|
The Feast of the Nativity of Our Most Holy Lady, the Theotokos and Ever-Virgin Mary is celebrated on September 8th (September 21st) each year. The Feast commemorates the birth of the Mother of Jesus Christ, our Lord.
BACKGROUND
The birth and early life of the Virgin Mary is not recorded in the Gospels or other books of the New Testament, however this information can be found in a work dating from the second century known as the Book of James or Protevangelion.
According to the story found in this book, Mary's parents, Joachim and Anna, were childless for many years. They remained faithful to God, but their prayers for a child were unanswered. One day, when Joachim came to the temple to make an offering, he was turned away by the High Priest who chastised him for his lack of children. To hide his shame, Joachim retreated to the hill country to live among the shepherds and their flocks.
As Joachim was praying, his wife Anna was praying at the same time at their house in Jerusalem. An angel appeared to both of them and announced that Anna would have a child whose name would be known throughout the world. Anna promised to offer her child as a gift to the Lord. Joachim returned home, and in due time Anna bore a daughter, Mary.
ICON OF THE FEAST
The icon of the Nativity of the Thetokos presents to us the central figures of Saints Joachim (2) and Anna (1), Mary's parents, and the Mother of our Lord as an infant. Saint Anna is in the middle of the icon with her right hand extended toward her daughter (3). Likewise, Saint Joachim, Mary's father, is gazing upon the young child with his right hand extended toward her (3). Anna is surrounded by attendants who have assisted with the birth.
The icon directs attention to Mary as the central figure in this feast (4). It also acknowledges the joy that was felt by Joachim and Anna as new parents with a child received through a promise from God. The liturgical texts of the feast acknowledge this joy and confirm the special role of Mary as the Mother of the Incarnate God, Jesus Christ. In this event, another step is made in sacred history in preparation for the entrance of Christ into the world.
The icon and the feast also acknowledge a transition from barrenness to life. This was but another foreshadowing of what would be offered through Christ, the transformation from death to eternal life.
ORTHODOX CHRISTIAN CELEBRATION OF THE FEAST OF THE NATIVITY OF THE THEOTOKOS
The Feast of the Nativity of the Theotokos is celebrated with the Divine Liturgy of Saint John Chrysostom which is conducted on the morning of the Feast and preceded by a Matins (Orthros) service. A Great Vespers is conducted on the evening before the day of the Feast. Scripture readings for the Feast are the following: At Vespers: Genesis 28:10-17; Ezekiel 43:27—44:4; Proverbs 9:1-11. At the Matins: Luke 1:39-49, 56. At the Divine Liturgy: Philippians 2:5-11; Luke 10:38-42; 11:27-28.
HYMNS OF THE FEAST
Apolytikion (Fourth Tone)
Your birth, O Theotokos, brought joy to the whole world, for from you dawned the sun of righteousness, Christ our God. Freeing us from the curse, He gave us His blessings. Abolishing death, He granted us eternal life.
Kontakion (Fourth Tone)
In your holy birth, Immaculate One, Joachim and Anna were rid of the shame of childlessness; Adam and Eve of the corruption of death. And so your people, free of the guilt of their sins, celebrate crying: "The barren one gives birth to the Theotokos, who nourishes our life."
|
|
Недеља 16. по Духовима:
ПРИЧА О ТАЛАНТИМА
"Јер као што човек полазећи дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једном, дакле, даде пет таланата, а другом два, а трећем један, сваком према његовој моћи; и отиде одмах. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свог. А по дугом времену дође господар тих слуга, и стаде се рачунати с њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару! Предао си ми пет таланата; ево још пет таланата ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару! Предао си ми два таланта; ево још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио један таланат рече: Господару! Знао сам да си ти тврд човек: жњеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; Па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти своје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лењиви слуго! Знао си да ја жњем где нисам сејао, и купим где нисам вејао: Требало је дакле моје сребро да даш трговцима; и ја дошавши узео бих своје с добитком. Узмите дакле од њега таланат, и подајте оном што има десет таланата. Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега. И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба." (Мт. 25,14-30);
Бог не гледа на то, браћо и сестре, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован; Бог гледа на срце човека. Другим речима, Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. Спољашња добра Бог је дао на уживање и животињама као и људима, али богату ризницу унутрашњих, духовних добара он је расуо само по душама људским. Зато за људе који су осетили у души својој дарове Божје све спољашње постаје малозначајно и мање вредно. За оне, опет, који своје духовне дарове занемарују и улудо троше на стицање спољашњих, времених добара, богатства, власти, светске славе и слично, ризница дарова Божјих губи своју неуништиву вредност и бива засута безначајним светским бригама и проблемима. О овоме нам говори данашње свето Јеванђеље.
Свако од нас у данашњој јеванђелској причи може да нађе себе. Добро погледајмо у свој унутрашњи живот и увидећемо да се налазимо или уз првог, или уз другог, или уз трећег слугу којима Бог "преда благо своје". Сви смо ми од Бога примили или "пет, или три или један таланат", односно духовни дар. А шта смо урадили са њима? Где је то благо које смо примили од Господа Христа? Да ли га умножавамо или смо га закопали у земљу тела свога? Кроз тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене, дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Запитајмо себе колико смо ми радили на умножавању дарованих нам таланата? Колико смо се пута спремали за свето Причешће, колико смо поштовали Божје заповести о молитви и посту, о љубави према Богу и ближњима?
Чули сте у данашњем светом Јеванђељу, шта се све од хришћана тражи: страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, братољубље, а пре свега христољубље, жртвовање ради Христа; да будемо људи који ништа немају а све имају (2.Кор.6,10).
Да будемо сиромаси на земљи а богаташи на небу, да обогаћујемо себе Христом Богом, тим непролазним богатством, да обогаћујемо Њиме и ближње наше. То је наш подвиг, то је наш рад, то је наш труд којим умножавамо дароване нам таланте. Није сваки рад благословен пред Богом. Ђаво непрекидно ради, али је проклет његов рад. Само рад који се ради у име Божје благословен је, и даје свима који га врше вечну радост, вечно Небеско Царство. Тај рад, тај свети рад, тај даноноћни труд на спасењу душе, труд на добру ближњега јесте наша непобедива и нетрулежна вредност на небу, наш умножени таланат, наше уздарје за неизмерну милост и љубав Божју према нама.
Само оваквим радом ми доказујемо своју верност Богу, који нам је дао све дарове, дао нам душу и тело и савест и ум и све што имамо, све је то Божје, ништа није наше. Јер ко од људи може човеку дати душу? Ко савест? Ко ум? Све је то дар Божји, све то свевишњи и свемудри творац ствара свакоме од нас, и дарује свакоме од нас. Зато нам и свети апостол Павле поручује: "да прославимо Бога у телима својим и у душама својим што је Божје" (1.Кор.6,20). И тело и душа је Божја, обоје су створени за бесмртност и живот вечни, зато се морамо трудити да обесмрћујемо себе светим јеванђелским врлинама, да преко молитве, поста, трпљења, љубави према Богу и ближњима умножавамо дароване нам таланте. Тада ће и нама Господ рећи као верном слузи из данашње јеванђелске приче: "Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свог", уђи у радост царства небескога, уђи у све вечне небеске радости.
Ето, браћо и сестре, то је награда за мали труд и за малу верност коју ми указујемо Спаситељу Господу Христу овде на земљи, творећи његове заповести. То је награда за све муке кроз које хришћанин мора проћи у овоме свету, за сва страдања. Зато апостол Павле, који је страдао више него ико од људи у овоме свету, који се може мерити са праведним Јовом у страдању, пише свима нама: "Радујте се, и опет вам велим радујте се, свагда у Господу" (1.Сол.5,17). Ту радост су осећали сви свети Мученици који су пролазили кроз страшне муке као да их не осећају, сви свети подвижници, сви пустињаци, сви прави хришћани. С радошћу су подносили све што их је сналазило у овоме свету ради Христа, ради душе њихове, ради спасења њиховог.
Тако се морамо и ми потрудити да стекнемо ту небеску радост, радост у подношењу разних недаћа и мука, још овде на земљи, да бисмо наставили да је вечно осећамо у царству небескоме. Кажем морамо се потрудити, уложити много напора да победимо своје грешне навике, да победимо сваки грех у себи, да очистимо и душу и ум и савест од греха да би нас обасјала небеска радост царства Божјега. У супротном ће нас задесити судбина последњег слуге, слуге који је добио један таланат и закопао га у земљу. Тада ће и нас Господ Христос као и њега питати где су нам дарови његови, где су нам таланти које нам је дао. Неће нам тада помоћи никакви изговори, никакве околности, никакве речи као ни слузи који је одговорио Господу: "Господару, знао сам да си тврд човек; жањеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; па се побојах те отидох те сакрих твој таланат у земљу; и ево ти твоје". А Господ је створио небеса и земљу, он је тај који чини да пшеница и кукуруз, и све што је на земљи, ниче и рађа, и развија се, а безумни слуга тражи оправдање у речима "жањеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао". Тако ће и нас Господ на Страшном суду питати ако не будемо испуњавали заповести његове у овоме свету слично слузи: "где су таланти моји, где си закопао душу своју, где си закопао савест своју, за што си везао ум свој"? Ни нама тада неће помоћи никакви изговори, никаква опрадања, и чућемо страшне речи: "Зли и лењиви слуго! ... баците га у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба".
Нека нам свеблаги Господ подари снаге да живимо по његовим светим заповестима и творимо вољу његову у овоме свету да нас не би снашле ове страшне речи.
|
|
Sixteenth Sunday after Pentecost
The Parable of the Talents
Matthew 25: 14-30
14-19. It is as a man travelling into a far country, who called his own servants, and handed over to them his goods. And unto one he gave five talents, to another two, and to another one; to each one according to his own strength; and straightway took his journey. Then he that had received the five talents went and traded with the same, and made them another five talents. And likewise he that had received two, he also gained another two. But he that had received one went and dug in the earth, and hid his lord's money. After a long time the lord of those servants cometh, and reckoneth with them. Having said above, "You do not know the day when the Lord will come," He adds this parable as well, showing that He will come suddenly. For like a man about to travel into a far country, so too the Lord has called His own servants and distributed His property among them, some to one, some to another. Christ, Who became man for our sake, is the
man travelling into a far country
, in reference either to His ascent into the heavens or to the length of time that He is long-suffering and does not summarily demand works from us, but waits. His servants are those who have been entrusted with the ministry of the Word, such as bishops, priests, and deacons, and who have received spiritual gifts, some greater, some lesser, each one according to his own strength, that is, according to the measure of his faith and purity. For into the vessel which I will offer to God, He places His gift to me. If it is a small vessel, a small gift; if it is a large vessel, a large gift. Immediately he who had received the five talents went and traded with them. See the speed with which he acts, not in the least bit negligent, but immediately trading and doubling what he had received. Whether a man be gifted with speech, wealth, the authority of kingship, or any other power or skill, if he desires to benefit not only himself but others as well, he doubles what has been given to him. But he who buries the talent is he who cares only for his own benefit and not for that of others, and he is condemned. But if you should see an intelligent and skilled man misusing his intelligence in various pursuits, in deceitfulness, and in earthly affairs, you may say that such a man has buried his talent in the earth, that is, in earthly matters. But after a long time he who bestowed the silver talent returns. The silver talent may be in the form of a silver tongue, the gift of eloquence, for the eloquence of God is as silver that is tried by fire. Or, the silver talent may be any gift that makes one brilliant and glorious. He comes and demands a reckoning from those who received.
20-30. And so he that had received five talents came and brought another five talents, saying, Lord, thou deliveredst unto me five talents: behold, I have gained besides them five talents more. His lord said unto him, Well done, thou good and faithful servant: thou hast been faithful over a few things, I will make thee ruler over many things: enter thou into the joy of thy Lord. He also that had received two talents came and said, Lord, thou deliveredst unto me two talents: behold, I have gained two other talents beside them. His lord said unto him, Well done, good and faithful servant; thou hast been faithful over a few things, I will make thee ruler over many things: enter thou into the joy of thy lord. Then he which had received the one talent came and said, Lord, I knew that thou art a hard man, reaping where thou hast not sown, and gathering where thou hast not strewn; and I was afraid, and went and hid thy talent in the earth: lo, there thou hast that is thine. His lord answered and said unto him, Thou wicked and slothful servant, thou knewest that I reap where I sowed not, and gather where I have not strewn: thou oughtest therefore to have put my money with the bankers, and then at my coming I should have received mine own with increase. Take therefore the talent from him, and give it unto him which hath ten talents. For unto every one that hath shall be given, and he shall have in abundance: but from him that hath not shall be taken away even that which he hath. And cast ye the unprofitable servant into outer darkness: there shall be weeping and gnashing of teeth. Both of those who had worked and traded with the talents given to them are praised equally by the master, each one hearing,
Well done, thou good and faithful servant
.
Good
we understand here to mean "loving all mankind" and "without spite," he who imparts his own goodness to his neighbors. Those who have shown themselves to be faithful over a few things are made rulers over many things. But even if we are deemed worthy of gifts in this life, that is nothing in comparison to the good things that are to come.
The joy of the Lord
is the unending gladness which God has, rejoicing in His works, as David says (Ps. 103:31). With such a joy do the saints also rejoice in their works, just as the sinners grieve over their own deeds and regret them. The saints have the Lord as their wealth and they rejoice in Him. See that he who received the five talents and he who received two were deemed worthy of the same good things. Though a man may have received but a few things, if he is a good steward even of his small gift, he will enjoy the same honor as he who was deemed worthy of, and accomplished, great things. For each one, according to what he has received, is seen to be perfect to the degree that he accomplishes what he has been given to do. Such are the good servants; but the wicked and slothful servant justifies himself differently, in a manner befitting to him. For he calls his master
hard
, as many today call their teachers "hard" or "exacting." It is indeed exacting to look for obedience from men, for God did not create obedience within man, nor did He sow in him an obedient disposition, [but instead God gave man free will]. This is what the unprofitable servant means when he says, "You reap where you have not sown," that is, You require an obedient disposition from all men, although You have implanted in no man an obedient disposition. When the servant says that the master is hard, he condemns himself. For the servant ought all the more to have been diligent knowing that his master was hard and severe. For if the master required this of others, so too would the master require this of him. And you, O unprofitable servant, ought also to have multiplied what you had received and made disciples from whom I, the Master, could demand what is due. Christ calls disciples
bankers
, for both exactly account for what has been delivered to them. What is the increase which He requires of the disciples? The showing of works transacted. For the disciple who receives the word from the teacher, must keep the word and give it back in its entirety; but the disciple also adds to it the interest, which is the doing of good. So God takes the gift away from that wicked and slothful servant. He who has received a gift by which to benefit others, and does not so use it, forfeits the gift itself. Do you see that he who applies the greater diligence draws to himself the greater gift? To him who has the greater diligence, more grace will be given and in abundance. But from him who is not diligent, even the gift which he thinks he has will be taken away. For he who is not diligent and does not work and trade with what he has received, does not have the gift, but only appears to have it. He has blotted it out by his neglect.
|
|
|
|
|
|
|
