ИСЦЕЉЕЊЕ ДВОЈИЦЕ СЛЕПИХ
“(А) кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слепца вичући: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слепци, и рече им Исус: Верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запрети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човека нема и бесомучна. И пошто изагна демона, проговори неми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу” (Мт.9,27-35);
Првосаздани човек живео је, као и анђели, од гледања у Бога; његови потомци, после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везу са животом.
Бог није камен једном убачен у човека и ту остаје мимо воље човекове. Бог је сила финија од светлости и ваздуха; сила која испуњава човека или га напушта према доброј вољи човековој. Тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од човекове отворености према њему. Кад би човечја душа била потпуно отворена према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то тешко постићи у земаљској, смртној средини, остаје само један отвор којим човек може доћи у везу са Богом као извором живота – остаје вера.
Зато нам Света Црква питање вере често поставља и објашњава помоћу јеванђелских прича које се читају на богослужењу. Тако смо пре три недеље слушали јеванђеље о вери капернаумског капетана, тако непоколебљивој да је задивила и самог Господа Исуса, који рече: “Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох” (Мт.8,10). Прошле недеље чули смо о вери оних који су донели Исусу једног раслабљеног болесника, опруженог на носилима. Видевши њихову веру, Христос је опростио грехе раслабљеном и исцелио га, (Мт.9,2-6). А у данашњој јеванђелској причи Христос је вратио вид двојици слепих, опет због вере њихове. Овом чудесном исцељењу претходе друга два, такође плодови јаке вере – исцељење болесне крвоточиве жене (Мт.9,22) и васкрсење Јаирове кћери (Мт.9, 25; Лк.8,41-56).
Вера значи: прво, сећање на првобитно гледање Бога, - сећање које је остало записано у савести; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим пророцима и светитељима; и треће и најважније: признање Господа Христа као Сина Божјег, као “иконе Бога невидљивог” (2.Кор.4,4). Ово треће обухвата и испуњава до савршенства оно обоје прво. Ово је вера која оживљава и спасава. Ово је највећи отвор кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље човекове. Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: “Верујеш ли? “ Или: “Верујеш ли да ја то могу учинити?“
И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса која се дешавају онда кад се човек вером отвори према Богу и пусти га у себе. После васкрсења Јаирове кћери, Господа и ученике његове пратило је мноштво народа. О чуду васкрсења чула су и два слепца која су била на улици и просили милостињу, па сазнавши да Господ пролази недалеко од њих почеше да вичу: “Смилуј се на нас, сине Давидов!” Не желећи да њихова вера послужи као празна слава, већ као поука народу који га је пратио, а и свима нама, Спаситељ свраћа код једне куће и ту пред малим бројем сведока исцељује ова два слепца. Том приликом им поставља питање: “Верујете ли да могу то учинити?” И добива одговор: “Да, Господе! “
Као одговор на ову кратку, али снажну и убедљиву исповест дошле су спасоносне речи Господа: “По вери вашој нека вам буде! “ И деси се чудо, настало као плод вере: “И отворише им се очи! “ како сведочи јеванђелист.
Заиста чудно – једна мала потврдна реч да!, коју у нашем обичном животу изговарамо толико пута не придајући важности њеној моћи, учинила је чудо, постала је кључ који је отворио очи двојице слепаца!
Браћо и сестре, вера је од почетка својствена људима. Она је у основи свих наших тежњи у постизању неког узвишеног идеала. Вера је неопходна не само због чуда или само у изузетним животним ситуацијама, у случајевима беда и несрећа, него и у сваком времену и у свим условима нашег живота. Вера је за душу оно што је ваздух за тело.
Вера води човека Богу у часовима беда и искушења. Она чини човека истински срећним, уноси светлост и радост у живот, наду и очекивање. Радост коју вера доноси је таква да ништа друго у свету није у стању да је створи. Онај који верује зна да би без вере био без утехе у животу, као путник који лута по мраку, као лађа без компаса и кормила. Онај који верује осећа и зна да је вера његово највеће благо.
Браћо и сестре, у лицу двојице слепаца из данашње јеванђелске приче имамо пример чисте, искрене, чврсте, живе и убеђене вере. Кроз ту веру и својом скромном молитвом слепци су добили од Господа исцељење свог телесног слепила. И ми кроз своју веру у Христа, слично слепцима, можемо да добијемо исцељење нашег душевног слепила, и свих наших личних и друштвених недуга. Вера ће нам дати снаге да се волимо као браћа, да се боримо за победу мира и правде, да радимо на једном бољем и Богу ближем животу. Зато негујмо веру своју и не дозвољавајмо да нам је ико или ишта поквари. Без вере човек је као лађа без компаса и кормила, како ветрови дувају тако се и лађа окреће све док не заврши под водом. Тако и човек без вере лута по овоме свету тражећи оно што му свет не може дати све док не заврши у невољама, недаћама и искушењима сваке врсте.
Немојмо чекати да нас невоље, било наше било наших ближњих, враћају вери, него се већ сада окренимо лицем према Богу и пред њим цинимо сва своја дела.
Нека нам Бог буде милостив и нека распламса тињајућу искру вере у душама нашим, да прослављамо његово свето име, Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.
