На делу пруге Сомбор – Нови Сад увек је велика гужва. На две мање станице попне се бар педесет ученика, који похађају гимназију у Оџацима. Са путницима који се већ налазе у свега два вагона шинобуса то представља такво оптерећење, да је кретање у вагонима практично немогуће.
- Ма људи, остадох без одјеће! Ма, станите, људи, куд сте нагли!...
А ђаци као ђаци: мушкарци се смеју а девојке кикоћу.
Један мудријаш критикује железницу што није увела још један вагон на овој релацији због ђака. Троје путника му у исто време објашњавају да је то немогуће. Не исплати се ЖТП-у да уведе овај вагон, јер сви ђаци имају месечну карту, са попустом!
- Осим тога, тај вагон би био искоришћен само на растојању од десет километара, а после би зврјао празан. Јер чим ђаци сиђу, он више није потребан.
- А да ли је нама потребно ово мрцварење? – пита један пензионер. – Па то је више него страшно!
- Шта се ти, стари, буниш? – добацује један ученик. – Ти бар лепо седиш, а гле како ја стојим на једној нози, па још искривљен као параграф Кривичног законика!
Стари нешто говори, али се не чује од галаме.
- А Мићо, Перо и Јово остали! – чује се један женски глас, када се галама мало стишала. – Нису могли да уђу у вагон.
- Ма како нису! Немој бити наивна! Нису израдили домаћи! У томе је ствар! А места имаш, погледај само! – И он руком махну изнад главе. – Видиш овај неискоришћени простор?
- Стварно! Само када бисмо имали крила као анђели, па да летимо! Стало би нас још толико!
- Море, тада ти не би ни требао шинобус. Летео би за свој грош!
Онда се осети како наш воз полако смањује брзину. На станици се рекао ђака одлила и вагони су остали полупразни.
- Но, хвала Богу, сад ћу лакше да дишем, - обрадова се једна жена. – Просто ме угушило ово... – Није могла да нађе одговарајућу реч па је одмахнула руком.
И пошто је опет све постало нормално, однекуд се појавио и кондуктер и почео да тражи возне карте за преглед. Једни му је брзо пруже, док други претражују џепове. Он је, међутим врло стрпљив. Ако види да се неко збунио па никако не може да пронађе карту, он продужи даље, па се доцније врати. Његов благи глас, младост и разумевање, делују врло умирујуће у овом нервозном свету, коме све нешто смета, све га љути и раздражује.
Идући од путника до путника, он је дошао до једне старије жене, високе и кошчате, која је на реверу свога капута носила две медаље.
- Молим карту – учтиво јој се обрати.
- Коме ти то "молим карту"? Је л' мени?
- Молим Вашу карту, - опет ће кондуктер мирно.
- Ма каква карта! Бриши ти то! Нити имам карту, нити ми треба! – одсече она њему. И ја се загледах у младог човека, очекујучи да ће његова реакција бити оштра. Мећутим он је, не мењајући тон, благим скоро тепајућим гласом, продужио да говориꓽ
- Потребна је, мајко, карта и Вама, и мени!
- Мени не треба, среће ми! А теби ако треба, купи је, болан! Ма мене остави на миру! Мени карта није потребна.
- Сваки путник је дужан да купи возну карту. Уколико је нема, ја сам дужан да му је издам, уз дуплу цену коштања. – Говорећи то он је навикнутим покретом руке извадио блок из своје кожне ташне, ставио индиго и спремио се за писање.
- Молим вас, где сте се попели на воз?
- Е, баш да ти не кажем! Шта се то тебе тиче?
- Питам, јер Вам морам исписати карту и наплатити.
- Наплатити, велиш? – Шалиш се ти, или озбиљно мислиш? Ја путујем бесплатно, а ако баш хоћеш да знашꓽ попела сам се у Оџацима, а идем за Нови Сад.
- У реду, мајко. Ево Вам карте. Изволите платити девет стотина динара.
- Ни за девет стотина година! Не плаћам ни паре! Ја имам право да се возим бесплатно.
- Добро, у реду. Покажите ми, онда, Вашу повластицу!
- Повластицу, велиш? Ово су ти две моје повластице! – показа она руком на медаље.
- Извините, али медаље нису предвиђене као повластице за вожњу. Наши прописи су јасниꓽ Ви сте путник без карте, ја сам Вам испоставио карту. Ако немате новца, платићете касније, преко своје Месне канцеларије. Изволите Вашу карту!
- Склони то! Мичи ту руку!...
Стара је подигла руку изнад главе и медаље зазвонише на грудима.
- Моји су синови крв лили за ову земљу, пали су обојица, а ти кажеш да то не важи? Важи и те како важи! Платили су они ову вожњу!...
Стара је продужила да говори о офанзивама, о спаљеном селу. Кондуктер ју је слушао једно време, а онда ставио карту у џеп и наставио са радом. Станице су се мењале, а стара се уморила, па ућутала. Свима је било непријатно. Сви су осећали да је кондуктер у праву, али старој се није могло доказати. Онда се у њој поново пробуди јарост, па викнуꓽ
- Је ли ти, што ћутиш тамо? Што не кажеш штогод? Што се не буниш? Што ме не скинеш на првој станици? Што ме не пријавиш дежурном милиционару? Не смеш, је ли?!...
Кондуктер јој приђе, спусти се на празно место поред ње, загледа јој се у очи, па поче оним својим мирним, благим гласомꓽ
- Ћутим, мајко, јер немам шта да кажем. Ви сте у праву, увиђам да сте у праву и да тако мора да буде. Ви сте платили слободу животима своје деце и те људе, који су жртвовали своју крв, морам да поштујем. Возите се Ви само, мајко, будите задовољни и поносни! Ја сам поступио по пропису. Написао сам карту за Вас, али платићу је сам. Ви заслужујете да Вам ја платим. Ја Вас разумем, јер и ја сам прошао кроз ватру и дим и хвалим Бога што сам жив! Када су се ваши синови борили у офанзивама, ја сам био малиꓽ тек сам напуни седму годину! Али се добро сећам оног дана када су ми целу породицу истерали из куће и ту на улици, побили митраљезом. Мене су, пре тога, послали у поље да чувам краве. Када сам се вратио, кућа нам је била пуста! Нашао сам их окрвављене и хладне. Један даљњи рођак из суседног села примио ме је и одхранио. Било нас је седморо у кући, остао сам само ја. И ево ме, Богу хвала, жива и здрава. Оженио сам се и добио два сина! Имам лепу плату, уредићу ја овај Ваш рачун, мајко. Ми се бар разумемо!...
Као громом погођена, стара се искоси и загледа у човека, а када он заврши, она се маши ташне и извади петохиљадаркуꓽ
- Ево ти за карту! – Кусур задржи и купи ђеци својој неки поклон! Не дам ја да ти плаћаш за мене! Имам ти ја лепу пензију, нека хвала Богу и нашој народној власти! Имам ти ја, синко мој свега. Само среће немам! И када ме ухвати нека горчина, онда бих викала и свађала се са целим светом! Па ти си још вечи паћеник од мене!... Нећеш ти платити за мене! А својој ђеци, када им предаш поклон, рециꓽ Ово је од једне мајке, која није хтела да плати карту! Хоћеш ли? Тако им реци!
Ја, који сам био сведок овог "разговора угодног", прекрстио сам се и рекао у себиꓽ "Овај млади човек има мудрост за десет других људи! Својом љубављу, својим тактом и начином, он је укротио једну људску горопад и успео да пробуди у њој онај бољи део њене природе. Ја, као свештеник, много сам научио данас од њега, који би ми могао бити син. Нека је благословен! Хиљадили се такви, као он што је!"
О. Урош Јованкин
Преузето из часописа "Црква", 1968. године
